„Život je kao klavir. Bele dirke su za srećne trenutke, a crne su za tužne. Ali zapamtite, potrebne su sve dirke zajedno kako bi muzika bila potpuna.”
Klavir je pored violine najznačajniji muzički instrument. Svojom tehnikom sviranja i bojom tona se lako uklapa u sve muzičke žanrove. Po svojoj konstrukciji klavir je jako složen mehanizam i do svog konačnog izgleda je stigao nakon vekova istraživanja.
Klavir se sastoji iz velikog broja delova. Osnovni delovi su rezonatontna kutija, ram sa žicama, klavijatura i mehanizam čekića i pedale.
Oblik rezonantne kutije zavisi od vrste klavira. Koncertni I polukoncertni klavir imaju isti oblik, ali su različite veličine, dok pianino izgleda drugačije. Kutija koncertnog klavira ima sličan oblik harfe (trougao). Položena je I oslanja se na tri noge. Gornja strana ima poklopac koji može da se podigne.
Na čeličnom ramu nalaze se zategnute žice i čivije koje otpuštanjem ili zatezanje žica štimuju klavir. Broj žica je veći od broja dirki na klavijaturi. Oko žica za najniže tonove (prvih 10 dirki) nalaze se dodatni namotaji od bakarnih niti da bi se dobila bolja zvučnost. Narednih 28 dirki ima po dve žice, a sve ostale dirke imaju po tri žice.
Klavijaturu čine bele i crne dirke. Na belim dirkama se sviraju dijatonski tonovi (DO, RE, MI , FA…), a na crnim dirkama se sviraju povišeni/sniženi tonovi (CIS, DIS, FIS…). Pritiskom prsta na dirku pokreće se mehanizam na čijem kraju se nalazi čekić koji udari u žicu. Istovremeno, delovanjem istog mehanizma, podiže se prigušivač sa žice I ton zazvuči. Nakon sklanjanja prsta sa dirke čekić se vraća u prvobitni položaj, prigušivač se vraća na žicu I zvuk prestaje.
Pedalama se proširuju mogućnosti klavira. Klavir može imati dve ili tri pedale. Najčešće se koristi desni pedal. Njegova uloga je da podigne prigušivače sa žica da bi one mogle slobodno da trepere. Time se stiče utisak da se tonovi produžavaju. Drugi pedal, najčešće srednji, služi za prigušivanje tonova. Njime se traka od filca spušta preko žica tako da čekić preko nje udara u žicu. Levi pedal se koristi za postizanje mekog I baršunastog zvuka. To se postiže pomeranjem klavijature malo udesno, zajedno sa celim mehanizmom, pa čekić umesto u tri udara u dve žice, ili umesto u dve u jednu.
Izumiteljom klavira smatra se Bartolomeo Kristofori (1655–1731) iz Padove, Italija. On je radio za Ferdinanda de Medičija velikog ljubitelja umetnosti. Kristofori je bio ekspert u pravljenju čembala, instrumenta popularnog u baroku. On je iskoristio svoje poznavanje mehanizmima čembala u razvoju prvih klavira. Nije poznato tačno kada je Kristofori prvi put napravio klavir, ali po podacima porodice Mediči ukazuje se na postojanje klavira do 1700. Godine. Tri Kristoforijeva klavira koji su očuvani do danas datiraju iz 1720-ih. Kristofori je imenovao instrument Un cimbalo di cipresso di piano e forte („čempresna klavijatura sa mekim i glasnim”), što je vremenom skraćeno na pianoforte, fortepiano, i kasnije jednostavno pijano. Kristoforijev novi instrument je ostao relativno nepoznat sve dok italijanski pisac Scipione Maffei nije napisao članak o njemu 1711. godine, uključujući dijagram mehanizma. Većina sledeće generacije graditelja klavira započela je svoj rad na osnovu čitanja ovog članka. Jedan od tih graditelja je bio Gotfrid Silberman, bolje poznat kao graditelj orgulja.
Kroz istoriju su pojavljivali se i nestajali brojni graditelji klavira, koji su ga usavršavali. Ipak postoje neki proizvođači klavira koje su se do dan danas održali. Neki od njih su poznati u celom svetu: C. Bechstein, Steinway & Sons, Fazioli, Bosendorfer, W. Hoffmann, Forster, Zimmermann, Petrof, Grotrian-Steinweg, Yamaha, Kawai…
Stojanka Redžepi
Klavir je bio interesantan našim muzičarima od samog početka razvoja muzike u Srbiji. Још је Kornelije Stanković (1831), naš prvi školovani muzičar, želeo da postane vrhunski pijanista. Tu su i Jovan Paču (1847), Marko Tajčević (1900), Jela Kršić (1915), Dušan Trbojević (1925), Ksenija Zečević (1956), Vera Milanković (1953), Rita Kinka (1962), Jasminka Stančul (1965), Ivan Tasovac (1966), Aleksandar Madzar (1968), Aleksandar Serdar (1967), Dejan Sinadinović (1967), Stanislav Nedeljković, Vladimir Milošević (1980), Miloš Mihajlović (1978), Lidija Stanković, Sanja Vukosavljević-Milenić , Lidija Bizjak (1976), Sanja Bizjak (1988), Sara Marjanović, Nenad Radić, Nataša Bekić, Tamara Stefanović, Tijana Andrejić (1986), Nataša Veljković, Sara Vujadinović (1991)...
Najveći deo njih je prve muzičke korake napravilo u Srbiji. U zavisnosti od situacije u kojoj su živeli neki su ostajali na daljem školovanju u zemlji, a neki su odlazili u inostranstvo. Svi su učestvovali na brojnim konkursima i takmičenjima i osvajali najveće i najvažnije nagrade. Nakon školovanja svi su se bavili i bave se koncertnim nastupima, ali i pedagoškim radom, komponovanjem i raznim drugim aktivnostim iz oblasti muzike.
Milena Dinčić