PRVA SRPSKA OPERA
„Ko bi rekao da je u nas bilo opere i to originalne, još prve polovine prošloga veka. I to, što je još neverovatnije, bilo je i operskih pevača i operske muzike i sve, sve opersko.” Tako je Branislav Nušić u knjizi „Stari Beograd” naveo podatke da je operska umetnost u Srbiji zaživela još u prvoj polovini XIX veka.
To je bilo 8. novembra 1840. godine u Kragujevcu. Predstavljena je „Ženidba cara Dušana”, komad koji je gospodin profesor matematike u ondašnjem Liceumu Atanasije Nikolić sačinio od pesama poput italijanskih opera. Orkestar je bila Banda knjaževska pod upravom svoga kapelmajstora Josifa Šlezingera, koji je i sve pesme u note stavio. Predstavu je posetio i sam knez Mihailo i svi velikodostojnici srpski.
Atanasije Nikolić (1803-1882) je bio profesor i prvi rektor Liceja (prva viša škola u Srbiji). Bio je svestrana ličnost - geometar, autor udžbenika, inženjer, prosvetitelj i utemeljivač školske slave Sveti Sava, urbanista, upravnik pozorišta i glumac, specijalni izaslanik i načelnik ministarstva, artiljerac i livac topova.
Moguće je da je imao prilike da upozna operu dok je jedno vreme studirao u Beču. Nastvaljajući rad Jokaima Vujića u kragujevačkom pozorištu, napisao je više komada, među kojima i „Ženidbu Cara Dušana”.
Ipak, prva prava srpska opera je „Na uranku”. Komponovao ju je Stanislav Binički. Premijerno je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu decembra 1903. godine. Libreto (tekst) za ovo istorijsko ostvarenje srpske klasike napisao je Branislav Nušić, ali taj posao nije išao baš tako lako…
Stanislav Binički (1872-1942), ili kako su ga prijatelji i poštovaoci zvali “čika Staša”, u jednom intervjuu prisetio se načina na koji je nastalo epohalno delo srpske muzičke umetnosti – opera „Na uranku“, koja je ujedno i prva srpska opera. Evo kako se već u poodmakloj starosti čika Staša sećao tih vremena u razgovoru datom listu „Radio Beograd” iz 1936. godine: “Bilo je to, mislim, 1899. godine, kad sam se vratio iz Minhena sa studija i počeo da tražim libreto za jednu domaću operu. Trebalo je osigurati saradnju jednog našeg pesnika, ali nikako nisam mogao da pronađem čoveka od pera koji bi se primio tog zadatka, koji je našim pesnicima izgledao veoma nepopularan. Naime, čije će se ime spominjati u javnosti – pitali su me pesnici – ako delo stekne priznanje? Razume se, odgovarali su oni sami, samo ime kompozitorovo, a pesnik biće samo „sporedna ličnost”. Teško je dakle, bilo naći pesnika koji bi se „žrtvovao” za zajedničku stvar”, prisećao se Binički.
Srpski kompozitor, koji je u istoriji muzike ostao najpoznatiji po nezvaničnoj himni „Marš na Drinu”, u Nušićevim “Ramazanskim večerima” našao je jedan motiv koji ga je snažno inspirisao. To je bila priča „Sali pič”, koja ga je potresla izražajnom dramatikom motiva koji je veoma tragičan. Iako je u početku planirao da napiše veselu operu, ova priča ga je privukla. Obratio se Nušiću i zamolio ga da napiše libreto. Nušić u početku nije želeo da prihvati taj zadatak, ali je ipak popustio. Komponovanje je trajalo devet meseci. Kada je završio, Binički je operu odneo upravniku Narodnog pozorišta, koji je operu prosledio Josifu Marinkoviću i Stevanu Stojanoviću Mokranjcu na proveru. Biničkom nije bilo prijatno i pomislivši da uprava Pozorišta nema volje da podrži izvođenje prve opere, povlači svoju operu i daje je tek sledećem upravniku narodnog pozorišta Dragomiru Jankoviću. Opera se prvi put izvodi 20 decembra 1903. godine.
Zanimljivo je da u prvoj podeli uloga izvođači nisu bili pevači već glumci koji su bili talentovani pevači zato što U Srbiji tada nije bilo operskih pevača.
Reakcije kritike na izvođenje prve srpske opere „Na uranku“ bile su različite. Bilo je i priznanja i prigovaranja. Publika je srdačno pozdravila prvu srpsku operu, a pojedine pesmu su čak postale i popularne i izvodile su se u kafanama.
***Izvor: „Radio Beograd“, br. 27, 1936. godina
Inače, početak beogradske operske umetnosti datira s kraja XIX veka. Prva operska predstava izvedena je 1894. godine. Još jedan važan datum je 1901. godina, kada je Božidar Joksimović napisao operu „Ženidba Miloša Obilića”, ali ona nikada nije izvedena. Nakon Prvog svetskog rata, februara 1919. godine osnovana je opera sa baletom. Prvi direktor Beogradske opere bio je Stanislav Binički.
Tamara Gagić
INTERVJU SA STEVANOM STOJANOVIĆEM MOKRANJCEM
Stevan Stojanović Mokranjac (1856-1914) rodjen je u Negotinu. On je sprski kompozitor, muzički pedagog, klasik srpske muzike.
Kada sam dobila zadatak da istražim stvaralaštvo Stevana Stojanovića Mokranjca, nisam želela da napišem običan tekst. Došla sam na ideju da zamislim kako bi ovaj muzičar odgovarao na pitanja koja želim da mu postavim. Možda ovako!?
Gospodine Mokranjac, dobar dan. Jako mi je drago što danas razgovaram sa vama. Za početak, možda najlogičnije pitanje, odakle potiče vas nadimak Mokranjac? Kada ste ga dobili?
- Dobar dan, zadovoljstvo je moje. Interesantno pitanje, moram priznati. Kao što ste već naveli ja sam rodjen u Negotinu, ali je moja porodica iz Mokranja, pa odatle nadimak Mokaranjac. Volim svoj nadimak i mislim da me ljudi ne bi toliko prepoznavali bez njega.
Prve muzičke korake ste napravili još u ranom dobu vašeg života, pevajući u školskom horu i svirajući violinu. Koliko je violina imala uticaj na Vaše stvaralaštvo?
- Violinu sam dobio ranijih dana, i na njoj sam naučio svoje prve „muzičke pokrete”. Kasnije sam uz violinu zavoleo i hor, potom postao i profesor pevanja. Zaista mislim da ja danas ne bih bio ovakav, da nije bilo violine. Slobodno mogu da kažem, da je nekim delom ona zaslužna za moj uspeh.
Rukoveti, reč i delo koju ste Vi uveli u našu muziku. Šta za Vas predstvaljaju rukoveti i koliko truda je bilo potrebno za ova dela?
- Rukoveti su nešto što je mene proslavilo, i neki moj pečat. Velika je čast kada ste prvi koji je nešto uradio, i velika je čast podići našu zemlju na viši nivo. Za mene svaka rukovet predstavlja jednu celinu, i svaka je posebna i napisana samo za sebe. Naravno da je trud bio prevelik, ali sve se to zaboravlja kada dobijemo finalni proizvod. Rukoveti su plod mog višegodišnjeg sakupljanja i zapisivanja narodnih pesama. U jednom trenutku sam poželeo da uradim još nešto sa tom predivnom muzikom koju je naš narod vekovima stvarao.
*RUKOVETI su ciklus od petnaest muzičkih rapsodija, koje je komponovao Stevan Stojanović Mokranjac.
Jedna vrlo zanimljiva i velika stvar jeste što Vas povezuju sa Vukom Karadžićem. Odnosno, ljudi smatraju da je Vaš udeo u srpskoj muzici podjednako važan kao udeo Vuka u srpskoj pismenosti. Šta Vi mislite o tome?”
- Zaista sam počastvovan. Svi znamo koliki značaj Vuk ima, i ja se nadam i voleo bih da na taj način ljudi posmatraju i mene. Možda bi to i bio neki vrhunac moje karijere.”
Danas se Mokranjac smatra velikim umetnikom. Mnoge muzičke škole su dobile naziv po njemu. U narodu je opisan kao boem, leptir-priroda i kao zaista veliki stvaralac. Meni je bila čast što sam saznala nešto o njemu, a nadam se da je vama bilo zanimljivo da čitate.
Anđelija Stojković
DANI SAVE JEREMIĆA
„Dani Save Jeremića” su sabor frulaša i narodnog stvaralaštva koji se organizuje u Ražnju. Ove godine je bila 21. godina kako se održava. To je manifestacija koja tradicionalno svake godine početkom jula okuplja sve frulaše iz okoline Ražnja i šire. Ražanj je proglašen za frulašku Republiku i dobio je spomen bistu Sava Jeremića, svoju himnu za otvaranje sabora i čin podizanja zastave. Sabor frulaša se obeležava radi čuvanja tradicije sviranja frule. KUD iz Ražnja je upravo i dobio ime „KUD Sava Jeremić”, koje je starije samo jednu godinu od manifestacije.
Sava Jeremić je bio poznati frulaš iz sela Poslona. Već sa svojih deset godina je svirao kola i pesme na fruli. Prvu frulu otac mu je kupio na vašaru kada je imao 5 godina. Frula koju je godinama svirao je bila pravljena od šljivovog drveta. Svirao je na radio Beogradu, a na svetskom takmičenju u Langolenu osvojio je prvo mesto kolom „Paraćinka”. Svuda gde god je nastupao svirao bi to kolo.
Anastasija Milovanović
BORA DUGIĆ
Bora Dugić je rođen 1949. godine u Đurđevu kod Kragujevca. Završio je gimnaziju i Višu pedagošku školu u Kragujevcu. Bio je član velikog narodnog orkestra Radio-televizije Beograd, a kao solista frulaš snimio je oko desetak ploča i kaseta, nekoliko CD-ova i održao stotinak solističkih koncerata širom sveta.
Frula je jednostavan instrument. Smatra se da je na fruli moguće svirati samo jednostavne, pastoralne melodije. Međutim, Bora Dugić je dokazao da je na ovom instrumentu moguće svirati najrazličitije melodije, od nežnih do brzih, virtuoznih kompozicija, pa čak i dela klasične muzike. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Kragujevca, Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi Beograda i brojnih međunarodnih priznanja.
Martina Popović
NEMANJA RADULOVIĆ
Nemanja Radulović je srpski violinista rođen 1985. godine u Nišu. Do odlaska na studije u inostranstvo bio je učenik Dejana Mihailovića koji mu je od samog starta bio uzor u muzici. Odrzao je stotinu koncerata,osvojio brojna priznanja od kojih je najznačajnija Oktobarska nagrada.
U roku od samo nekoliko godina, Nemanja Radulović je osvojio svet klasične muzike svojim virtuoznim muziciranjem i avanturističkim programima. Nedavno je potpisao ekskluzivni ugovor sa diskografskom kućom Deutsche Grammophon sa kojom niže uspehe jedan za drugim, negujući svoj talenat u saradnji sa najprestižnijim muzičkim institucijama današnjice.
Imao je prilike da nastupa sa najpoznatijim svetskim orkestrima, poput Minhenske filharmonije, Filharmonije Severnonemačke radiotelevizije iz Hanovera, Simfonijskog orkestra Zapadnonemačke radiotelevizije iz Kelna, Štutgartske filharmonije, Nemačkog simfonijskog orkestra iz Berlina, Filharmonije Francuskog radija, Belgijskog nacionalnog orkestra, Nacionalnog simfonijskog orkestra Italijanske radiotelevizije iz Torina, Orkestra iz Toskane, Kralјevske filharmonije, Simfonijskog orkestra iz Montreala, Tokijskog simfonijskog orkestra...
Tijana Pavlović
Comentarios