Balet (ballet) je složeno muzičko-scensko delo u kome se dramska radnja izvodi igrom, bez teksta i pevanja. Naziv je nastao od italijanske reči ballare (igrati). U baletu su sjedinjeni umetnička igra, muzika, scena i kostimi.
Balet se, poput opere, sastoji od činova, slika i igračkih numera. U nekim delovima baleta učestvuje jedan ili dva igrača, a u nekima se pojavljuje i više glavnih likova, što zavisi od same dramske radnje. Posebno su zanimljivi delovi u kojima nastupa veliki broj igrača, jer usklađenost njihovih pokreta i simetričnosti u prostoru često zadivljuje gledaoce.
Balet stvaraju kompozitor i koreograf, a izvode igrači i orkestar. Muzika svakog baleta je tesno povezana sa pričom, a koraci i pokret uigrani su sa metrom, ritmom i tempom.
Pored igre značajni elementi baleta su pantomima (pokreti tela) i mimika (izrazi lica). Mimika se pojačava jakom šminkom. Kostimi su, takođe, bitan element. Bele lepršave haljine baletskih igračica i helanke baletskih igrača su sastavni deo većine baleta.
Da bi baletski igrači lakše izvodili sve potrebne elemente baletske igre, a naročito onaj najzahtevniji, igru na prstima, na nogama im se nalazi posebna obuća - baletske patike (špic-patike, baletanke). Ove patike su posebno osmišljene i imaju na vrhovima prstiju posebno učvršćenje koje omogućava igru na prstima.
Pоčeci savremenog baleta javljaju se u Italiji u 15. veku оdakle sredinom 16. veka prelaze u Francusku. Balet se usavrsio u Francuskoj, odakle se proširio u druge zemlje. U početku razvoja plesne scene izvodili su maskirani igrači, a kasnije se razvio dvorski balet kao jedinstvo igre, vokalne i instrumentalne muzike i govornog teksta.
Оsnivanjem baletskih škola, od 1661. godine pocinje istorija profesionalnog baleta. Čisti pokreti i virtuoznost, izražajnost, pantomima i lirski osećaj zamenili su dotadašnje strogo konvencionalne geometrijske pokrete i nemotivisan tok igračke radnje. Romantični balet, ispirisan bajkama i legendama, interpretiran je klasičnom baletskom tehnikom u koju sve više ulaze elementi temperamentnih narodnih igri.
Do 1720-ih godina balet je počeo da se prikazuje u operama širom Evrope.
Ženski kostimi su postali lakši od teških dvorskih kostima, cipele sa visokim potpeticama zamenjene su nežnim cipelama koje su dozvoljavale slobodnije pokrete. Podsuknja, preteča helanki, је postala sastavni deo kostima. Uvodjenje špic-patika u baletu, које su davale potporu nogama i stopalima, dozvolilo je balerinama da se podignu na vrhove prstiju, što je pomoglo da se stvori iluzija otporu gravitaciji.
Mateja Vujčić
NA VRHOVIMA PRSTIJU
Igra na prstima (koja je prva asocijacija na balet) uvedena je u balet tek početkom XX veka i to je uradila američka balerina Isidora Dankan.
Isidora Dankan bila je velika igračica, jedno od najznačajnijih i najslavnijih imena baleta, ali i ekscentrična osoba koju je šira publika prvenstveno zapamtila po njenom nesvakidašnjem ponašanju. Ljubitelji baleta su je cenili zbog novina koje je uvela u ovu umetnost. Njen osnovni princip u plesu da telo i pokreti moraju biti slobodni odraz unutrašnjeg doživljaja, inovirali su plesnu umetnost. Načela igre koja se danas mogu videti u modernom plesu, svoj osnov dobili su u onome što je ova žena radila početkom 20. veka.
U vreme kada je ona, bosonoga i obučena u providnu grčku togu plesala i unosila novine u igru, Amerika je osporavala, a u Evropi je postala prava baletska zvezda. Ljubav prema muzici i pokretu usadila joj je majka pijanistkinja. Od malih nogu Isidora je svoja osećanja pokazivala kroz ples i uveliko sanjala o sjaju pozornice. Majka je decu odgajala veoma slobodno, od malih nogu ih upućujući na umetnost i obrazovanje. Svake večeri deca su se okupljala oko klavira, a Isidora i sestra Elizabeta plesale su uz razne melodije. Sa samo deset godina podučavala je drugarice plesu. Zbog siromaštva, školu baleta nikada nije pohađala, a u trinaestoj godini napušta i redovnu školu. Plesala je po restoranima da bi njena porodica preživela.
Amerika nije razumela njenu umetnost, ali Evropa jeste. Svoju slavu je stekla u Parizu 1900. godine. Bila je veliki zaljubljenik u umetnost, a njena najveća inspiraciija bila je Grčka. Nastupala je u providnoj haljini i sandalama, golih nogu, sa venčićem od cveća na glavi poput grčkih karijatida.
Dolaskom u London, tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, podržali su je, uz obilnu finansijsku potporu. Ide dalje po Evropi. U Parizu postaje miljenica visokog društva. Pariski slikari je slikaju, vajari vajaju, svi je vole. Iako široka publika ne razume njen umetnički izraz, istinski ljubitelji umetnosti i te kako je razumeju. Mnoge druge balerine i igračice počinju da kopiraju Isidorin način igre - počinju da nastupaju bose i u providnim tunikama. U Budimpešti prva predstava bila je pravi trijumf. Ulaznice su bile rasprodate za mesec dana. Iz Budimpešte odlazi u Nemačku, pa u Austriju. Svuda doživljava veliki uspeh i nameće se svojim neobičnim plesom. Za vreme Prvog svetskog rata nastupa da bi sakupljala pomoć za ranjene I izbegle. U Rusiji takođe svojom igrom opčinjava tamošnje umetnike i uzak krug publike. Godine 1921, Isidora otvara plesnu školu u Moskvi. Tamo upoznaje pesnika Sergeja Jesenija sa kojim se venčava.
Čitavog života Isidoru je pratila tragična sudbina. Imala je teško detinjstvo, izgubila je troje dece, patila je za Jesenjinom. I njena smrt je bila neobična. Posle ručka sa prijateljima u Nici 14. septembra 1927. godine seda u sportski automobil. Tog dana nosila je dug šal koji je bio njen zaštitni znak. Ali šal se upliće u točak i Isidora tragično završava.
Anđela Tadić
NAJZNAČAJNIJI SRPSKI BALET
„Obala Ohridskog jezera. Noć je obasjana zvezdama i mesečinom. U ševaru se pojavljuju rusalke koje igraju po jezeru. Na jezero dolazi povorka zvezda i među njima najlepša Zvezda Danica. Nailazi Marko očajan što nije uspeo da spase svoju Biljanu. Zvezda Danica ga vodi glavnoj među rusalkama, Biserki, kojoj se Marko dopadne, i pristaje da mu pomogne. U bregu na obali se otvara magična pećina, puna dragulja, odakle Biserka Marku daje magični prsten koji osvetljava noću put i čarobni mač kojim će Marko osloboditi svoju Biljanu.“
Ohridska legenda je jedini balet Stevana Hristića. To je jedno od njegovih najznačajnijih dela.
Stevan Hristić (1885-1958) je srpski muzičar, kompozitor, dirigent, pedagog. Bio je jedan od osnivača Beogradske filharmonije i Muzičke akademije u Beogradu.
Balet Ohridska legenda je prvi put u potpunosti izveden u Narodnom pozorištu u Beogradu 29. novembra 1947. godine. Samo prvi čin ovog baleta izveden je još pre Drugog svetskog rata, 5. aprila 1933. godine. Promene u baletu, Hristić je vršio i kasnije. U Moskvi, naknadno, komponovao je neke nove delove, a onda je balet u tako dopunjenom izdanju i izveden u Moskvi 12. aprila 1958. godine.
Radnja baleta je zasnovana na legendi koja govori o vremenu robovanja pod Turcima, a muzika, kao i originalna koreografija se oslanjaju na folklorne elemente sa područja Severne Mekdonije.
Dva najistaknutija muzička motiva u baletu Hristić je pozajmio od Stevana Stojanovića Mokranjca, odnosno iz njegove Desete rukoveti, a to su pesme Biljana platno beleše i Pušči me koje pored narodne makedonske pesme Biljana platno beleše prožimaju ceo balet.
Sanja Vukadinović